МОНТЕСОРИ ПРОГРАМ

Монтесори педагогија је посебан начин образовања и васпитања деце од рођења до завршетка средње школе. Почива на законитостима оптималног развоја личности, које је научним истраживањима открила др Марија Монтесори (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%D0%B8 ). Деценијама је развијала програме за сваки период развоја посебно. Које су карактеристике Монтесори педагогије и зашто смо се определили за њу?

У зазличитим временима и деловима света, показало се да овај програм развија суштински важне особине личности: карактер, истрајност, посвећеност, правичност, емпатију, добру комуникацију и сарадњу, способност суочавања са тешкоћама и решавање проблема, отвореност за учење и рад…

Одрасли у Различку су још давне 1994. године, када су одлучили да оснују ову дечију кућу, веровали да је за дете најбоља (најхранљивија) средина она у којој деца различитог узраста, заједно са посвећеним одраслим особама, живе и раде заједно. Најбољу оправданост оваквих идеја, пронашли су у Монтесори педагогији. Мешовита група осликава реалну животну ситуацију и омогућава деци да науче да комуницирају са млађима и старијима од себе, да осете како је бити млађи и старији у групи; у мештовитој групи нема такмичења међу децом, нити се деца која напредују споријим темпом осећају лоше због тога; старија деца су модел понашања за млађу децу и много боље их подстичу од одраслих; старија деца уче како да помажу млађој и тиме стичу самопоуздање, људски однос према другима и утврђују стечено знање; млађа деца уче како да траже и приме помоћ, а да се при томе не осећају лоше; млађа деца од старије уче индиректно, посматрањем, што је често много корисније него објашњења одраслих….

   Монтесори материјали су посебно осмишљени предмети и њихова основна улога је да помогну у развоју личности детета, јер помоћу њих оно усваја животна знања и вештине. За дете су они полазна тачка за поређења, размишљања, откривања и закључивања. Њихова примена има смисла само онда када их деца спонтано користе и када имају прилику да стечена знања примене.

Било чиме да се деца баве, најбоље је када за то имају довољно времена, што уосталом важи и за нас одрасле. Према Монтесори педагогији, деца су сво време у истој групи и са истим васпитачима. У социјалном смислу, тако имају времена да упознају другу децу из своје групе и да са њима остваре социјалне контакте. Васпитачи имају времена да заиста упознају децу, да одговоре на њихове потребе благовремено и на прави начин, да им помогну када треба, а да се одмакну када процене да дете може самостално нечим да се бави. Оваквим приступом васпитач помаже реализацију основне идеје Марије Монтесори, а то је дечији вапај „Помози ми да урадим сам“!

У оваквом амбијенту, деца имају прилику да одлуче чиме ће се бавити, колико дуго, са ким и где у простору. Тако им се помаже да стално размишљају и да науче да праве изборе (што је, признаћете, и одраслима често веома тешко!). Развој захтева време, које одређује свако дете за себе, јер је у избору материјала и активности пресудна дететова унутрашња мотивација, а природна радозналост и жеља за учењем одређује колико ће се нечим бавити. Тако се на најбољи начин помаже изграђивање самосталности. У том процесу деца откривају ко су, шта воле и припремају се за смислен самосвестан живот, уместо да увек очекују да им други одређују шта ће и како радити.

Овако је Марија Монтесори описала васпитача у дечјој кући: „То је особа отворена према животу и према процесу сопственог развоја“. Одрасли у Различку су свесни тог непрекидног процеса, јер знају да учествују у најважнијем делу живота деце која су им поверена и која ће у себи изградити одрасле људе којима остављамо… Свет.